Станимо мало, песмо:
Јесмо ли живели? Јесмо.
Јутрос се догодило право мало чудо. Телефон ме је једва пробудио јер сам био у дубоком сну. Како то обично бива седмог дана у недељи, прво што ми је пало на памет јесте да је данас недеља. И био сам срећан. Истински срећан. Не знам зашто ни како. А она још једно чудо. Правио сам Снешка и није ме ухватило осећање носталгије које ме обавезно баци у депресију кад год помислим на детињство. Једноставно, био је леп дан. Да није било недељног ручка, никада не бих помислио да је... недеља...
И, уопште, ових дана сам у неком специјалном расположењу. Својски сам се бацио на припремање пријемног испита и учим сваки дан. Није ми тешко и задовољан сам брзином којом све иде. Обавеза је превише, а ја сам додао и оне наизглед беспотребне. Глумим у две представе (понедељком, уторком, средом и четвртком после школе сам заузет због тога), последњи пут идем на такмичење из рецитовања, извозио сам све часове и ваљда ћу ускоро на полагање вожње... Спремам се за два пријемна испита... И још уређујем блог.
Ипак, остало је времена да се направи Снешко.
Што се тиче такмичења из рецитовања, одавно је престало оно усхићење пред свако такмичење и разочарење у случају да успех изостане. Одавно сам престао да се нервирам. Сећам се како сам се у основној школи припремао по пар месеци, а сада- тражим песму две недеље пред такмичење. Прошле године сам рецитовао Марчелов "Реквијем" па сам решио да се не мучим пуно и да не проведем цео викенд копајући по интернету него да опет узмем неку његову песму. Одмах сам шкартирао све оне који садрже псовке и модерне изразе и избор се сузио на песме "Један" и "Сновиђење". Мислим да ће ипак бити ова друга.
Заправо, не слушам Марчела. Текстови су му превише депресивни, тако да би ми слушање његових песама било као сипање соли на рану. За такмичење могу да послуже. Музика коју тренутно слушам је много другачија. Заправо, већ сат времена скидам Sound Forge са интернета како бих исецкао и продужио тему из Амелије Пулен која би ишла као подлога за поетски приказ на Домијади. Лепо је када се нека песма врти 20 пута укруг а и не примећујеш када је крај и почетак. Само уживање.
У мноштву обавеза морам да се старам и о блогу као о малолетном детету. Страшно је када уживање прерасте у обавезу. Само, наравно, ја још увек не желим да признам да је обавеза. Никако. Иако понекад пишем а не пише ми се. Не свиђа ми се када неко каже како је десет пута долазио на блог а нема ничег новог. Ево, активирао сам се у 5 до 12!
У случају драмске секције у школи, одавно сам себи признао да је уживање прерасло у обавезу. Имам малу улогу која се смотано сместила у два централна чина тако да морам да будем на готово свакој проби и да чекам готово сат времена како бих рекао својих пет реченица. Ипак, било би ми глупо да сада престанем да идем. У дому је много забавније, али у случају да се ико појави на секцији.
Можда је моја данашња срећа управо у томе што сам у мору обавеза нашао времена и да направим Снешка. Како би рекла наша драга SMiliCa (ово Ca на крају ме увек подсети на калцијум), баш сам одужио овај пост. Јављам се када поново успем да изроним из мора обавета. Али биће то све добро. Како каже песма коју ћу (вероватно) рецитовати следећег петка:
Биће боље.
Мора да буде боље.
Јесмо ли живели? Јесмо.
Јутрос се догодило право мало чудо. Телефон ме је једва пробудио јер сам био у дубоком сну. Како то обично бива седмог дана у недељи, прво што ми је пало на памет јесте да је данас недеља. И био сам срећан. Истински срећан. Не знам зашто ни како. А она још једно чудо. Правио сам Снешка и није ме ухватило осећање носталгије које ме обавезно баци у депресију кад год помислим на детињство. Једноставно, био је леп дан. Да није било недељног ручка, никада не бих помислио да је... недеља...
И, уопште, ових дана сам у неком специјалном расположењу. Својски сам се бацио на припремање пријемног испита и учим сваки дан. Није ми тешко и задовољан сам брзином којом све иде. Обавеза је превише, а ја сам додао и оне наизглед беспотребне. Глумим у две представе (понедељком, уторком, средом и четвртком после школе сам заузет због тога), последњи пут идем на такмичење из рецитовања, извозио сам све часове и ваљда ћу ускоро на полагање вожње... Спремам се за два пријемна испита... И још уређујем блог.
Ипак, остало је времена да се направи Снешко.
Што се тиче такмичења из рецитовања, одавно је престало оно усхићење пред свако такмичење и разочарење у случају да успех изостане. Одавно сам престао да се нервирам. Сећам се како сам се у основној школи припремао по пар месеци, а сада- тражим песму две недеље пред такмичење. Прошле године сам рецитовао Марчелов "Реквијем" па сам решио да се не мучим пуно и да не проведем цео викенд копајући по интернету него да опет узмем неку његову песму. Одмах сам шкартирао све оне који садрже псовке и модерне изразе и избор се сузио на песме "Један" и "Сновиђење". Мислим да ће ипак бити ова друга.
Заправо, не слушам Марчела. Текстови су му превише депресивни, тако да би ми слушање његових песама било као сипање соли на рану. За такмичење могу да послуже. Музика коју тренутно слушам је много другачија. Заправо, већ сат времена скидам Sound Forge са интернета како бих исецкао и продужио тему из Амелије Пулен која би ишла као подлога за поетски приказ на Домијади. Лепо је када се нека песма врти 20 пута укруг а и не примећујеш када је крај и почетак. Само уживање.
У мноштву обавеза морам да се старам и о блогу као о малолетном детету. Страшно је када уживање прерасте у обавезу. Само, наравно, ја још увек не желим да признам да је обавеза. Никако. Иако понекад пишем а не пише ми се. Не свиђа ми се када неко каже како је десет пута долазио на блог а нема ничег новог. Ево, активирао сам се у 5 до 12!
У случају драмске секције у школи, одавно сам себи признао да је уживање прерасло у обавезу. Имам малу улогу која се смотано сместила у два централна чина тако да морам да будем на готово свакој проби и да чекам готово сат времена како бих рекао својих пет реченица. Ипак, било би ми глупо да сада престанем да идем. У дому је много забавније, али у случају да се ико појави на секцији.
Можда је моја данашња срећа управо у томе што сам у мору обавеза нашао времена и да направим Снешка. Како би рекла наша драга SMiliCa (ово Ca на крају ме увек подсети на калцијум), баш сам одужио овај пост. Јављам се када поново успем да изроним из мора обавета. Али биће то све добро. Како каже песма коју ћу (вероватно) рецитовати следећег петка:
Биће боље.
Мора да буде боље.
